DEMOKRATIJA I VLADAVINA PRAVA
04. novembar 2021.

Manjak slobode medija u Srbiji se možda najjače oseća na lokalu, u malim gradovima širom države koji u velikoj meri zavise od izveštavanja o lokalnim događajima i problemima. Dok veliki gradovi u Srbiji mogu uživati kakav-takav pluralizam budući da se o njima piše i u nacionalnim medijima (pored onih „lokalnih“), mali gradovi (a posebno na jugu države) po prirodi stvari nemaju veliki broj aktivnih medija, a ono malo što je i ostalo je pod opasnošću autocenzure i finansijskog pritiska od strane lokalnih vlasti.

Još gore, mala mesta ne mogu računati ni na pomoć aktivnog nevladinog sektora u praćenju toga šta vlasti rade i obaveštavanju javnosti o tome. Zbog „beogradizacije“ i centralizacije Srbije, udaljena lokalna mesta ostaju zaboravljena na  mapi medijske i NVO pažnje. Kada su kamere okrenute ka Beogradu,  lokalnim šerifima je lako da upravljaju životima ljudi i ostanu nekažnjeni. Da li je krivac za to izborni sistem Srbije je sasvim drugo pitanje, no činjenično stanje jeste da kada demokratija i slobode posustanu, najviše se opeku građani malih (nerazvijenih) opština. U našem slučaju – jug države.

Lokalni mediji zauzimaju poseban deo u životu ljudi u malim mestima. Kada će isključiti vodu zbog popravki? Kada radi biblioteka? Kako doći do (i ono malo što ima) kulturno-umetničkih manifestacija u gradu? Odgovori na ova pitanja će izostati u gradovima gde su mediji iščezli. Postoji nekoliko opština i gradova u Srbiji gde je medijska scena potpuno crna, odnosno nema aktivnih medija. Ako želite da se informišete o svom mestu u takvom okruženju, to morate učiniti preko sajtova lokalne samouprave: opštinskog sajta, sajta biblioteke, doma kulture, vodovoda i tako dalje.

Mediji, naravno, zauzimaju i drugu, daleko odgovorniju ulogu od one o izveštavanju o svakodnevnim (sitnim) problemima. Posao medija jeste da izveštava javnost o svemu što se smatra javnim interesom. U malim gradovima ovo je još bitnije. Lokalne samouprave imaju ograničene budžete i potrebno je transparentno i detaljno planiranje trošenja takvih sredstava. Tako nešto nije moguće ukoliko ne postoje mediji koji će političare držati na oku. Davno je ustanovljena uloga medija kao aktera koji drže vlastodršce odgovornima za svoje akcije, ali je na lokalu još teže to uraditi zbog manjka slobode i mogućnosti za to.

Dok svi relevantni izveštaji i organizacije ukazuju na manjak demokratije u državi (Freedom House, V-Dem Institut, Democracy Index časopisa Ekonomist), a opozicija se pita da li je u stanju da se sabere sama sa sobom i pokuša da pobedi na beogradskim izborima, male lokalne zajednice ostaju u medijskom mraku, zaboravljene na političkoj periferiji države. Nezainteresovanost opozicionih političkih stranaka da se pozabave lokalom, bahatost lokalnih partijskih gospodara i uopštena degradacija društva rezultuje još težom situacijom na lokalu, terajući mlade da zaborave na povratak u rodne gradove, čak i nakon studija, gurajući ih ka Beogradu ili regionalnim gradovima, kao što su Niš i Novi Sad, gde situacija nije mnogo bolja.

Ono što preostaje građanima iz manjih zajednica jeste da se udruže i bore protiv struje pritiska, stigmatizacije i problema u razvoju lokalne demokratije i medija. Možda ironično, no izgleda da međunarodni akteri/programi, kao što su EU, USAID ili UNDP više pomažu razvoju lokalnih zajednica nego srpska vlast i opozicija zajedno. Preko ovih kanala, lokalne organizacije i mediji mogu dobiti preko potrebni novac koji nije vezan za državne strukture, što im daje dozu nezavisnosti i mogućnosti pisanja o realnim problemima i stanju na lokalu. Ovo stvara pozitivne efekte na lokalnu demokratizaciju.

Proći će još dugo vremena pre nego što srpska politička svest sazri dovoljno da aktivno utiče na decentralizaciju i „debeogradizaciju“ Srbije, što bi dalo prostora manjim mestima za disanje i razvoj. Trenutno, taj posao se svodi na male, nedovoljno finansijski potkovane organizacije i udruženja građana, koji utiču na promene u svojim mestima, kako bi se sutra mladi stvarno mogli vraćati u svoja rodna mesta zbog pronalaska posla, osnivanja porodica i nastavka života. Za sada, nema prilika za promenu stanja, pa mladi sve više svoju budućnost usmeravaju ka Beogradu (ili inostranstvu), a mali srpski gradovi se prazne.